Josip Aladrović, le nouveau ministre du Travail, a un père qui était préfet de comté HDZ du comté de Požega-Slavonie. La nouvelle ministre de l’Agriculture, Marija Vučković, a un père qui était sous-préfet du comté de Dubrovnik-Neretva. Et Sanja Putica, la nouvelle secrétaire d’État au ministère de la Culture, a une tante, Dubravka Šuica, députée européenne des rangs du HDZ. Lorsque l’on ajoute que la mère de la ministre des fonds européens déchue Gabrijela Žalac est une membre influente du HDZ à Vukovar depuis longtemps, et que le député européen Karlo Ressler est le beau-fils de Vladimir Šeks, il n’est pas surprenant que des collègues dans les médias aient écrit sur le népotisme florissant dans la scène politique croate.
Razumljiv je animozitet javnosti prema sve većem broju djece HDZ-ovih moćnih pojedinaca. Ali hajdemo pojaviti sagledati uz isključene emocije. To što premijer Plenković za eurozastupnike, ministre i državne tajnike imenuje djecu stranačkih doajena nije ništa čudno. Sastavni dio većine država u kojima postoji višestranačje i parlamentarna demokracija stvaranje je obiteljskih političkih dinastija. Ako nam je SAD uzor, onda ćemo prije ili poslije dobiti lokalne ‘Kennedyjeve’ ili ‘Busheve’. Evo, u Grčkoj je premijer postao Kiriakos Micotakis, izdanak stare političke dinastije.
Kako ne pogurati dijete?
Višestranačje u Hrvatskoj približava se tridesetoj godišnjici. I kao što se na poslovnoj sceni smjenjuju generacije (tranzicija s osnivača tvrtki s početka devedesetih), jednako se tako, slijedom biološke neizbježnosti, događa i političko prebacivanje na novu generaciju.
Kao i u mnogim drugim zemljama, javnost treba naučiti lekciju da politika, među ostalim, postaje obiteljski biznis. Ima obitelji u kojima se već četvrta generacija bavi lijevanjem plemenitih metala. Opće je poznato da se katedre na mnogim fakultetima (pravnome, primjerice) prenose s koljena na koljeno. Od troje liječnikove djece bar se jedno odluči za roditeljsko zvanje. I gle čuda, takva djeca brže dobiju specijalizaciju od pridošlica bez obiteljskoga liječničkog korijena. Djeca odvjetnika u velikom broju u nekom trenutku preuzimu obiteljsku odvjetničku praksu. Pa su tu zubari, javni bilježnici, veterinari, autoprijevoznici… Nisu ni mediji iznimka. Na HTV-u već ima i obitelji čiji praunuci rade ondje.
To što mi koji nismo ‘umočeni’ u politiku mislimo da je politika nešto više, u smislu rada za opće dobro, to je naš problem i naša iluzija. U stvarnosti, riječ je o profesiji kakve su i sve druge. Ako roditelj ima zainteresirano dijete pa se ono sa šesnaest godina upiše u stranku, kako mu ne pomoći u nečemu što tako jako voli?
Sad će neki upozoriti kako politička stranka nije isto što i privatna tvrtka. Nije isto, ali, budimo realni, nije ni tako različito. Političke stranke (ovdje je, prije svega, riječ o HDZ-u jer je u višestranačju najdulje na vlasti pa su ti procesi bili najbrži) vrlo su slične dioničkim društvima. Upišeš se i već si ‘dioničar’. Onda ‘prašinariš’ po terenu, lijepiš plakate, pomažeš u izbornom maksimiranju glasova. Pa dobiješ neku funkciju, pa ako imaš mecene – eto te kao direktora u nekome lokalnom komunalnom poduzeću. Dioničari očekuju dividendu, jel’te. Pa nije čudno što se jedan takav prije nekoliko tjedana protestno ispisao iz HDZ-a jer nije, nakon mnogo rada, dobio dobro plaćeno državno-menadžersko mjesto.